Strah od greške……

Sigurno vam se desilo da kad ste u terenu ponekad pomislite šta ako pogrešim sad? Šta ako upropastim ovaj poen, ovaj šut ili ovaj prijem?

Koliko je taj strah realan, a koliko ne?

Greške se mogu posmatrati na više načina. Postoje ipak dva koja su upečatljiva i po kojima se uspešni razlikuju od ostalih.

Jedan način je da  doživljavate grešku tragično i kao neuspeh.

Drugi način je da na greške  gledate kao na učenje i sastavni deo igre.

Koji način je korisniji?

Kada počinjemo da se bavimo nekim sportom pravimo greške u izvodjenju elemenata, tj . tehnici i u taktici.  Kako vreme prolazi i mi vredno treniramo , broj grešaka se smanjuje i mi postajemo sve bolji tehnički.

«Čistimo tehniku» i usavršavamo taktiku.

Da li poznajete nekog vrhunskog sportistu, bilo fudbalera, tenisera, odbojkaša, košarkaša, strelca, bilo koga ko nikad ne greši?

Ja ne poznajem.

Greške su sastavni deo igre i svima mogu da se dese. Pitanje je samo koliko vam se često dešavaju greške? Kada vam se one dešavaju? Kakva je vaša reakcija na grešku?

Da li vas greška potpuno izbaci iz takta? Da li se toliko iznervirate i odmah zatim napravite još jednu grešku?

Kod mladih ekipa ovo je čest slučaj. Sve ide odlično u toku utakmice i onda naprave grešku, pa još jednu i još jednu. Čitavu seriju grešaka i meč dobije sasvim novi tok i uglavnom ekipa koja greši izgubi. Pogreši jedan i ostatak ekipe kao da ga prati u tome. Niko da prekine loš niz.

Setite se samo odbojkaške reprezentacije Kube . Po pravilu njihovi igrači su veoma  mladi. Na početku utakmice skaču, blokiraju, udaraju servis, sve im polazi za rukom, klize po terenu. A  onda prva greška, pa još jedna i još jedna i utakmica promeni tok, a oni glatko izgube set. Posle i utakmicu.

Kako učiti iz grešaka?

Nije stvar u grešci, već u reakciji na grešku!

Za vreme utakmice nema vremena za analiziranje grešaka . Samo za sitne ispravke i male savete.

Zato na reakciji na grešku treba raditi mnogo pre nego što počne utakmica.Na utakmici je odveć kasno.

Taktički se to može lako rešiti tako što se unapred dogovori koji igrač preuzima odgovornost posle dve vezane greške tima.

Sa psihološke strane postavlja se pitanje kako se vratiti na pravi kolosek?

Od malena su nas učili «Igraj poen, po poen», «zaboravi šta je bilo , skoncentriši se na sledeću akciju» ili npr. «ne gledaj u semafor, misli o svom kvalitetu igre» i slične sportske mantre. Da li je to dovoljno? Da li one pomažu baš svakom ili možda svaki sportista treba da pronadje sopstveni način kako da se «vrati» u igru?

Po meni svako ima neki svoj sistem. Ja lično sam «pričao sam sa sobom « u takvim momentima. Davao sam sebi jednostavna uputstva. Neke moje kolege bi imali neku melodiju u glavi, neku pesmu koja ih podseti u trenu da su oni vrhunski igrači.

Neko ima specifičan način disanja, neko u mislima ode na neko drugo sebi drago mesto, neki naprave neku grimasu ili neki pokret koji kao da ih resetuje, a neko ne uradi ništa nego čeka da se stvari same od sebe reše.

Jako je važno otkriti šta je ono što je funkcionalno za vas? Koji je sistem koji  radi za vas?

I naravno sve ovo treba pripremiti i dobro uvežbati pre utakmice.

Ima jedna stara budistička priča koju bi voleo da podelim sa vama. Kažu da postoje tri tipa ljudi: ljudi-kamen su oni koji uklešu svaku emociju u sebe, ljudi-pesak zadržavaju emociju samo do prvog vetra koji je oduva, a ono čemu treba težiti je da budemo ljudi u reci, jer voda donese nešto , dodje do nas, mi budemo u tome, prihvatimo to, naučimo iz toga i pustimo da oteče dalje.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s