“Šta ću sad?”

 

career-changeOtprilke sa deset godina počneš da treniraš neki sport i sanjaš da ćeš jednom ući u prvi tim tvog kluba. Ako si predan, vredno treniraš i imaš barem malo talenta , posle odredjenog vremena, nadješ se u prvom timu.

Sanjaš o tome da zaigraš i za reprezentaciju, odeš u bolji klub. Posle par godina , kad udješ u nacionalni tim, sanjaš o tome da zaigraš za neki inostrani klub.

Sve ide kao podmazano, radiš svoj posao, možda baš ne uživaš u svakom treningu, ali voliš da igraš utakmice, gladan si pobeda.

Uz velik rad i razna odricanja odigraš par ili više sezona u inostranstvu ili u nekom boljem klubu u zemlji i dok se okreneš već imaš preko 30 godina. Već si mator igrač i mnogi klubovi ti zatvaraju svoja vrata.

Svo to vreme ti ustaješ, doručkuješ, treniraš, ručaš, odmaraš, treniraš, večeraš, spavaš i tako savaki dan u krug. Iz dana u dan, mesecima, godinama imaš isti ritam života uz retke slobodne dane i odmore na kojima si svojim bliskim i dragim ljudima. Ne poznaješ drugi način života. Jedini način za tebe moguć zato sto je ostalo sporo, dosadno i tebi neshvatljivo.

I onda se probudiš jednog dana, razni delovi tela te bole, osećaš umor ili još gore premor i shvatiš da je kraj tom i takvom životu. Imaš 35 godina ili više (postoje sportisti koji su fantastični u svojim četrdesetim i ja im se zaista divim) , ne možeš da nadješ klub koji želi da plati da budeš član njegovog tima i kažeš sebi : “Dosta je bilo.”

Dan posle toga javi ti se u glavi “Šta ću sad da radim?” Dvadeset godina se baviš sportom, usput teško da si uspeo da završiš neku ozbiljnu školu ( čast retkim izuzecima). Možda si uspeo da skupiš neki novac od karijere, a možda i nisi. Bezobzira na novac, mozak profesionalnog sportiste je naviknut da bude zaposlen i okupiran. U trenutku kada se nadje bez zadataka zbunjen je i izgubljen. Zato mu treba da ti da radi i da bude zaposlen.Postoje i sportovi u kojima nema profesionalnih ugovora.

Ima onih koji su se pripremali za taj dan i već se spremili za neku novu vrstu posla. Malo je takvih zato što profesionalni sportista za to nema dovoljno vremena.

Neki nemaju snage sebi da priznaju i toliko se boje da promene svoj ritam života i nastavljaju da treniraju , bez kluba sa nadom da će ipak pronaći ugovor za još jednu sezonu ili par meseci. Produžavaju agoniju da bi što više odgodili eminovno suočavanje s pitanjem : “A šta sada?”. I to je u redu, svako radi najbolje što može u datom trenutku.

Neki rade u klubu, kao tim menadžeri ili kao funkcioneri kluba.

Postoji i grupa njih koji ne znaju šta dalje, pa počnu da konzumiraju alkohol , odaju se porocima, nadju loše društvo , jednostavno se “zaglave” i izgube svoj put.

 

Neki ostanu u sportu kao treneri, više ili manje uspešni, zato što biti dobar igrač ne znači obavezno i biti dobar trener. A važi i obrnuto zato što mnogi vrhunski i uspešni treneri nisu bili igrači. Da li ste se zapitali kako je to moguće?

Isto tako je moguće da bivši vrhunski sportista postane glumac, pisac, novinar ili bilo šta drugo.

Za koliko ste slučajeva čuli da bivši sportista otvori kafić ili restoran? To je jedan od stereotipa, opštih mesta u budućem životu bivšeg sportiste.

Ima onih koji takav posao vide kao deo biznisa, tj. to zaista žele i pristupaju tome odgovorno i profesionalno, a ima i onih što ne znaju šta bi drugo radili, sumnjaju u svoja znanja i mogućnosti. I tako svaki dan sede za svojim stolom negde u uglu, kao deo inventara lokala, pričaju priče iz svoje slavne sportske karijere i na neki način se zaglave u svojoj prošlosti.

 

Za bilo koji posao, posle sportske karijere, potreban je set nekih potpuno novih i različitih veština u odnosu na one veštine koje ste imali kao aktivni sportista.

Dobra vest je da se sve može naučiti i potrebno je uložiti vreme i napor da bi se nove veštine savladale. Isto kao na početku karijere kada ste učili kretanje i tehnike u sportu. Mnogo toga iz sporta može da se iskoristi za sticanje novih veština: disciplina, treniranje, upornost, bukvalno postoje tehnike kojima možete iskopirati sportske strategije za vašu novu željenu profesiju.

Znam puno sportista koji imaju kafiće, poznajem i one koji su funkcioneri u sportu, poznajem menadžere, znam za one koji se veoma uspešno bave poslom koji uopšte nema veze sa sportom i na žalost znam za puno njih koji su “zaglavljeni”.

Možda se i vi sećate Andree Zorzija, koji je sad veoma uspešan i uticajan sportski novinar ili Pasquale Gravine , koji pored rada kao menadžer ima i svoje monodrame u pozorištu “Port$ (vrata)” Ili mog kolege Čeha Martina Lebla koji prodaje osiguranja i igra snow volley !?!

Svako od njih je sebi odgovorio na pitanje “Šta ću sad?” na različit način.

Koliko su oni srećni u tome što sad rade i koliko ih to ispunjava, to samo oni znaju.

Ako jesu, odlično! Samo napred.

Ako nisu, dobro bi bilo da opet sami sebe zapitaju isto to pitanje i možda nadju neke nove odgovore…

Dan danas, mi se dešava da sanjam da sutra imam utakmicu, i da se uplašen probudim sa mišlju “kako ću da igram kad već 2 godine ne treniram.” Siguran sam da i ostali bivši sportisti imaju ovakve snove, zato što je naša sportska karijera deo naših života.

Jedan lep period života , koji je završen i sada je vreme za još lepši period, zar ne?

keepcalm job

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s